Žmurke u proleće

               Jednog lepog jutra, bio je to vikend, u devet sati drugovi i ja smo se izdogovarali da uveče, oko osam sati, igramo žmurke.

               Doručkovao sam, učio malo i pomagao mami. Onda sam izašao napolјe. Čuo sam cvrkut ptica. Bilo je sunčano, vetrić je na svakih, otprilike, jedan minut pirkao. Oblaci su bili plavi u obliku Sneška Belića, tako da sam znao da će biti lepo veče. Bio sam srećan jer je bilo proleće i jer ćemo igrati žmurke posle dugo vremena. Žmurke ćemo igrati ispred moje kuće jer ima mnogo žbunja i skrovišta za skrivanje. Vreme do večeri sam ispunio kod kuće. Zabavlјao sam se za kompjuterom i gledao sam televiziju i uživao. Onda je došlo vreme za žmurke. Čim sam to pomislio, čuo sam zvono. Brzo sam izašao i dočekao drugare sa osmehom na licu. Uveo sam ih unutra, popili smo po čašu soka i onda izašli napolјe. To su bili drugovi iz mog odelјenja. Bilo nas je devetoro. Igrali smo papir, bunar, makaze. Svi su ispali, tako da smo Peđa i ja žmurili. Po dvoje smo žmurili. Brojali smo do dvesta: pet, deset... tako smo povećavali za pet. Sakrivali smo se na drveću, u jendecima, iza ćoškova, a najgore je bilo kada se sakrijemo u mrak, a imamo crno odelo. Tako smo se igrali do deset sati. Bili smo svi znojavi. Noć je bila topla, prolećna, nije bilo hladno. Kada smo se razišli, čuo sam slavuje. Pogledao sam gore u nebo i video da ima mnogo zvezdica, a jedna od njih je izgledala kao da se smeši.

               To su bile žmurke u proleće sa mojim drugarima. Beskrajno sam uživao taj dan. I jedva čekam da ponovo igramo žmurke.

Luka Bojanić 6.1