Moja nezaboravna pustolovina

               Jednog lepog, sunčanog dana Marko, Miloš, Nemanja, Ognjen i ja krenuli smo u pustolovinu, u Mol, biciklovima. Bilo je tako toplo da se na putu moglo ispeći jaje, ali to nas nije sprečilo.

               Putovanje je išlo dobro, ali smo često stajali. Naša pustolovina nas je mogla odvesti u veliku nevolјu da nas je policija zaustavila. Bili smo sami, na otvorenom putu, bez roditelјa ili nekog starijeg... Kada smo stigli u Mol, posetili smo Markovu babu, malo pili vode i uputili se na fudbalski teren. Na terenu smo sreli našeg druga Sašu i igrali fudbal sa ostalom decom. Bilo ih je kao Rusa, ali to nas nije sprečilo da ih pobedimo. Cilј cele ove pustolovine je bio da upoznamo još neke nove drugare. Fudbal nije bio poslednji deo plana, nego poslastičarnica. Jeli smo sladoled koji je bio hladan kao led sa Južnog pola. Povratak je bio najteži i najvažniji deo pustolovine. Bilo je teško okretati pedale, jer smo bili umorni, a i bilo je pretoplo, ali smo izdržali. Sve je bilo mirno, na putu nije bilo automobila. Odjednom, iskočila je srna iz kanala pored puta, kao da je bila na trambolini, toliko je visoko skočila. Odjednom mi je srce brže kucalo poput detlića koji klјuca u drvo. Stali smo na momenat, smirili se i nastavili dalјe. Kući smo stigli živi i zdravi.

               Nazaboravni deo pustolovine bilo je to što sam bio sa prijatelјima na ovom putu, što sam upoznao nove prijatelјe i što je srna iskočila kao senka iz tame. Ovu pustolovinu ću pamtiti zauvek i voleo bih da sve ponovimo.

Oliver Nađ 6.1