Doviđenja... svojoj učiteljici

                Upoznali smo se pre četiri godine. Bio je to 1. septembar 2014. godine, kada smo krenuli u prvi razred.

                Tog prvog septembra, čvrsto smo držali roditelјe za ruke i stidlјivo gledali jedni druge. Sa strahom smo čekali učitelјicu. Taj nežni glas naše učitelјice Sande i blagi osmeh na usnama, poželeo nam je dobrodošlicu. Suze u očima su ubrzo nestale, roditelјi su otišli svojim kućama, a mi smo ušli u našu drugu kuću, našu učionicu. Polako, kao što mrav gradi svoju kuću i mi smo gradili svoje znanje. Počeli smo od A, od broja 1, pa zaplovili u more novih informacija. I zaista, mnogo, mnogo, toga smo naučili. Sveske su, u početku, bile ukrašene cvetićima, a posle i peticama i tek ponekom četvorkom i trojkom. Zajedno smo se radovali svakom uspehu i pomagali jedni drugima da savladamo svaku prepreku, da budemo sve bolјi i bolјi. I uspeli smo. Kako su godine prolazile, mi smo sve više vremena provodili zajedno, ne samo u školi, nego i van nje. To naše drugarstvo, nadjačalo je sve strahove. Četiri godine provedene sa učitelјicom brzo su prošle. Naučila nas je kako da rešavamo probleme, da praštamo i pomažemo jedni drugima. Naučila nas je da se družimo. Svako od nas sedamnaestoro je u nečemu najbolјi, neko najbolјe zna matematiku, neko srpski, neko najlepše crta, neko recituje, neko je najbrži… a to je sve bogatstvo našeg razreda! Sada, kada je došlo vreme da se oprostimo sa učitelјicom, suze su ponovo u očima. Opet nas čeka novi početak, navi predmeti, novi nastavnici… Znam da i učitelјicu čekaju novi đaci, ali se opet nadam da smo kod nje u srcu dobili svoje mesto.

                Celog života ću pamtiti svoju učitelјicu, školske dane provedene uz nju, njen blagi osmeh i pažnju koju nam je nesebično pružala ove četiri godine.

Adriana Janković 4.1