Vrlo je malo i vremena i trenutaka kada mi, nastavnici, možemo malo da predahnemo, odmorimo se i družimo međusobno. Jedan od takvih trenutaka je i zajednička kolektivna ekskurzija na koju nismo išli u poslednjih nekoliko godina.
Krajem ove školske godine ukazala se prilika za to i mi smo je iskoristili. Direktor škole nas je obradovao predlogom da je moguće organizovati ekskurziju, da finansijskih sredstava ima, jedino ostaje da se opredelimo za destinaciju.
Na predlog nastavnice Višnje Milošević i Karolja Božovića predložena je destinacija Bijeljina i Etno selo Stanišići u Republici Bosni i Hercegovini – Republici Srpskoj.
Gotovo svi članovi kolektiva su ovo vrlo rado prihvatili izuzev nekolicine koji iz opravdanih razloga i neizostavnih obaveza nisu mogli da se priključe.
Putovanje je zakazano za petak, 18. jun, tekuće godine, u 7.00 časova, a zbor je bio ispred nove školske zgrade 15 minuta ranije. Za prevoznu agenciju odabran je Bečejprevoz.
Svi prijavljeni radnici kolektiva su pristigli tako da smo mogli krenuti na vreme.
Tokom puta nije bilo nikakvih problema, dan je bio lep, topao i sunčan, a raspoloženje među nama izuzetno dobro. Smejali smo se izuzetno puno, pričali viceve i doživljaje i na osnovu svega se videlo da nam je ovako nešto nedostajalo.
Granicu Srbije i BiH smo prešli bez problema jer nam je bila potrebna samo lična karta. Prva marš ruta je bila Bijeljina u Republici Srpskoj u koju smo pristigli posle tri sata putovanja. Odmorili smo se, popili osveženje i kafu u jednom prijatnom restoranu sa ljubaznim osobljem. Potom smo se odvezli do centra grada gde smo imali na raspolaganju oko dva sata slobodnog vremena. U neposrednoj blizini mesta gde smo stali nalazila se crkva – manastir Svetog Vasilija Ostroškog koji pripada Zvorničko – Tuzlanskoj eparhiji. Pogledali smo ga spolja i iznutra gde nas je čekao sveštenik koji je u nekoliko reči ispričao pojedinosti o ovom lepom zdanju. Napravljeno je i mnoštvo fotografija i video zapisa.
Od ljubaznih prolaznika- domaćina saznali smo i za muzej Semberija koji smo posetili nakon manastira. Razgledali smo deo dečje izložbe likovnih i ručnih radova u prizemlju, a na spratu smo pogledali etnološki i praistorijski deo. Kustos muzeja nam je izlazila u susret odgovarajući na naša pitanja i pričajući o bosanskoj kulturi iz XVII , XVIII i IXX veka. Bilo je vremena da se malo prošeta i centrom grada, popije osvežavajuće piće, pojede sladoled i napravi mnoštvo grupnih i zajedničkih fotografija.
U 13.30 časova krenuli smo autobusom i u Etno Selo Stanišići pristigli u 1400 časova kada smo imali zakazan ručak koji se sastojao od ukusne teleće čorbe, specijaliteta jagnjećeg i pilećeg mesa pod sačom. Tu je bila i neizbežna salata i proja, i svakako piće. Po obilnom ručku krenulo se u razgledanje Etno sela. Sve je bilo predivno. Kuće, restorani, hoteli, apartmani, građeni od drveta i kamena kao u srednjem veku. Radi se o jednom ogromnom kompleksu koji je poznat i širom Evrope i u koji dolaze i turisti iz susednih zemalja. Svi smo bili iznenađeni i zatečeni ovom lepotom, urednošću i ljubaznošću osoblja kompleksa koji su bili vrlo raspoloženi za razgovor. Tri sata boravka u Stanišićima prošlo je brzo kao san i oko 1700 časova smo krenuli put granice i kuće.
Tokom puta razgovarali smo o tome da bi se na ovakvom mestu mogle organizovati i školske ekskurzije i da bi i deci kao i nama sigurno bilo zanimljivo.
Kako smo se približavali kući, vreme je naglo počelo da se kvari, u blizini Bečeja nas je uhvatilo jako nevreme praćeno kišom i grmljavinom, ali nam to nije nimalo pokvarilo raspoloženje i lepe utiske koje smo skupili tokom putovanja i boravka u Bijeljini i Stanišićima.
U Bačko Petrovo Selo smo pristigli oko 1930 časova a potom je svako krenuo svojoj kući a i dalje nas je pratilo nevreme.
Malo smo i pokisnuli ali je vredelo jer smo bili zadovoljni svime a po najviše druženjem koje nam je nedostajalo.
|
NAZAD
1370