Poslednji nastavni dan je pun raznih emocija svake godine. Prvenstveno jer su svi učenici radosni zbog završetka školske godine i zbog početka letnjeg raspusta. Pored radosti neke generacije, kao što su učenici četvrtog razreda, osete i rastanak.
Nakon četiri godine moraju se rastati od učiteljice. Od osobe koja se smejala i plakala sa njima, koja ih je tešila kada je bilo potrebno, koja im je ulivala nadu svaki dan. Osoba, koja je posadila zrna znanja u njihove glavice. I učiteljice ovu situaciju teško prebrode.
Slične misli su imali i naši četvrtaci tokom ulaska u školu poslednjeg dana. Oni znaju, da ih očekuju u novoj zgradi škole od septembra. Na svu sreću, uglavnom su se upoznali sa novim predmetima i nastavnicima tokom ove školske godine. Đaci znaju da će i novi nastavnici biti tamo za njih, međutim učiteljicu niko ne može zameniti.
Učenici četvrtog razreda su pokušali učiniti nezaboravnim 14. jun. Učinili su da učiteljice, Mirjana Svirčev, Hegediš Silvija, Vajda Anita i Horvat Angela nikad ne zaborave poslednje trenutke zajedno. Ovaj događaj je bio poslednja etapa njihovog započetog puta na početku prvog razreda.
Neki su već bili u školi od pola sedam ujutru i kitili su svoje učionice. Neki su napravili mali put od cveće, kojom je učiteljica ušla u razred. Neki su napisali oproštajno pismo, zahvalili su se učiteljici na svemu što je učinila za njih ovih godina. To su ti trenuci koji su najvažniji za jednog pedagoga. Ovi trenuci učiteljicama daju snagu tokom školskih godina i njih one nose sa sobom u penziju. Odlazeći đaci, takođe, imaju težak zadatak. Odlaze, ali znaju, da će njihova učiteljica uvek imati otvorena vrata i srce za njih.
Naravno, život teče dalje. Svaki kraj donosi nov početak. Od jeseni nove avanture tek stižu. Dobijena zrna znanja neki drugi će negovati, da bi se za četiri godine opet oprostili.
Želimo svima puno snage, kako i đacima, tako i pedagozima. | 
15236
NAZAD
